Godišnjica Nikole Čupića

Давина архиепископовања. Како му драго, али тешко да је био сапутник Савин баш и на последњем путу његову; јер као сапутник мучно да би онако легендарно тај пут описао. Описујући живот Савин он се нигде не истиче као очевидац или сапутник; само се једно место у опису последњег пута Савина! може двојако тумачити: »Н соуштој мн књ Неросаанмћ н књ Скетн Горђ скетнн старкун дрекљинни свтолктвшн соуште, кндакршин пражде того скетљив прљевив но сћ пимн пожнењте доухокњио н тђ– лескио, н сеноу пдкн Бљеењше сберњствинун н сподњенжњинун, ноудикнше се гего вогорахоумто келнкомоу“ , . . Може се мислити, по овоме, и да је Доментијан доцније сам путујући то чуо, и да је то чуо кад је заједно са јавом бпо. Ово би се последње као потврђивало и Теодосијевим речима: да је живот Савин писао не само по причању, «ић от уљствимнх (его оуусинкћ, нже сћ пнмћ скпостивкњ мн страпиљућстена сппоџутљинкљ— — ноте по пихћ опого стадој пнслдинкемћ остакнш е». Прво би се пак потврђивало још једним местом у Доментијановој биографији, где прича како се Сава свратио с првог свог пута у Јерусалим у св. Гору и како су му радосно дошли на виђење стари другови светогорски, па вели (стр. 279): »Н отв твхћ скетмих Ммоужнн остављшини књ Скетвн Сорђ ркше ин, "нже салмокндњћун Бмше пркславњињинић дЕлОМЋО «его, лиљгелл хеммљилаго н непескилаго улокска пмепокадхоџ н“; а потврђивало би се и још неким историским погрешхама у Доментијановој биографији, о чему доцније. Још ћу ради овога навести ове речи Доментијанове (а више их и нема; види још у истом делу стр. 182): »И влагословнше (светогорци 1200. године) вогоносвидаго отвђа мдшего кир Саког пдпнслтн

, УКив. св. Симеуна и св. Саве од Ђ. Даничића стр. 306—207

| 9, Жив, св. Саве, издао Даничић 1860 стр. 2.