Godišnjica Nikole Čupića

121 којих нема у делима других сувременика — бел. 2, 3, 5, 6, 7., а немамо никака повода да мислимо да нису истините. Што Троношац прича (Гласник У. 41—42), да су се синови Ст. Првовенчаног иженили били за живота очева, то није кадро потрти Дом. бел. 6., а међу тим он ту белешку и не потире непосрелно.

Од Теодосијевих принова белешке 1, 8, 11, 14 просто су романтичан накит и казују оно, што се, и без њега, само од себе казује или што би и данас сваки могао помислити—-немају дакле вредности, јер се не види да су нарочито забележена факта историска. Бел. 2, 4, 5, 9 не казују, као што видесмо, ништа ново, него још по нешто старо, познато, изврћу, као на пр. бел. 5. (овде је Т. начинио Стефана—као јунака у каком роману —победником и онде где је био побеђен). Бел. 7. врло је сумњива према старијем, поузданијем извору. По белешци 13 могли би мислити—кад не би знали о том поузданије с друге стране — да је Цариград пао Латинима у руке тек после смрти От. Првовенчаног; а оно друго, што се ту прича, нема вредности за српску историју. Остале четири белешчице (3, 6, 10, 12) могу бити и истините; али су, на жалост, врло непотпуне и— према свему овоме — волели би их видети потврђене и с друге стране.

Такав је у овој партији тај »поузданији« Теодосије. Али ћемо га још боље познати кад испоредимо места, где он и Доментијаном о једним истим догађајима пнеједнако причају.

Ш.!. О детињству св. Саве, о борављењу у дому очеву, 0 одласку у Св. Гору и о повратку потере Немањине прича Д. од стр. 121 до 127., а Т. од стр. 5 до 21. Теодосије је у овој партији опширнији и романтичнији; али то није све. Он прича, да су о бави као детету говорили родитељи и велможе им: »д ко спхоштетћ бмти нлештићн-