Godišnjica Nikole Čupića

142

на столици седи. Ђорђе сине, ја захтевам да будеш учтив. Де седи као човек«

»Камо среће да сам већ човек.«

» Борђе, нисам ли ти увек говорила, да ти не смеш тако одговарати. Чујеш ли шта ја кажем 2«

Бајрон, црвен до ушију, одговара »та цео свет може чути што говори госпођа Бајронова.« — Не зови ме »госпођа Бајронова«; није лепо, није ред, да се тако мајци говори, ја нећу да ми ти кажеш госпођа Бајронова; чисто ми долази, да скочим, да те добро одаламим. Ох гђо Хавортова, јецала је мајка лордова и једна дебела суза, скотрљала је се низ њен образ. »Ох кад бисте само знали, шта то значи дете васпитати.а

»Драга госпођо« одговорила је Хавортова »ја сам уверена, да млади лорд нема друге жеље, до да чини оно што ви волете; ви сте њега, на сву прилику, рђаво разумели.«

»Да, она мене никад не разуме« рекао је млади лорд, у блажијем тону а у очима пуно суза. —

»Тако, он почиње сад« рекла је на то, мајка, и започела је: скоро запевати; и кад је се, у том моменту, сетила свих других дотадањих увреда, ђипила је и пошла да га удари колико и где снаге има. Њен окретнији син, навикнут већ на такве буре, измакне се и гурне столицу пред своју мајку, преко које она, умал што се није стропоштала. И сад су се појурили по соби домаћице коју, истом од неколико минута, први пут виде. У свом очајању шченала је мајка неку књижурину и хтела завитлати сину на главу, али је се овај, са неким сатанским осмехом сагнуо и књига је одлетела кроз окно од прозора. Она је предузела још једап десператан јуриш и у свом страху знао се лорд спасти само тим, што јој је шиваћи стб гђе Хавортове оборио пред ноге о који се закачила, и