Godišnjica Nikole Čupića

357

»Сва се војска листом опремила, А стрампорти у кола стрпати, »Само оста дванајест топова, »Дванес топа двадесет Фунташа. „И уза њих цијели прибори. »Ниђе мјеста њима не имаде, »Него 'нако осташе на равни«. А кад Осман зачу лакрдију, Четири га пушке погодише, Јаој, брате, под лијеву страну. Па од зора на ноге скочио,

До лабуда свога допануо,

А баци се њему на средину, Па га ево кроз силну ордију. Кад он тамо дође код топога, Али лежи дванајест топова

К'о дванајест великих волова. Кад их Осман очима видио, Низ образ му сузе удариле. Ручник трже, сузе убрисује, Сузе рони, па свако говори: »Фришко дајте четрес пионира, „Ископајте раке подубоке, „Укопајте дванајест топова,

„И уза њих цијеле приборе. Ако нама лоша срећа дође, »Те ми данас мегдан изгубимо, »уДа их Москов не би придобио, » А са њима тук'о Цариграда, „И вређао нашега Султана,

„И пророка свеца Мухамеда

„У Стамболу нашем Цариграду«. У млађега нема проговора, Ископаше раке подубоке,