Godišnjica Nikole Čupića

372

новца мојега Томова Радивоја Петровића, у којега се надам да ће бити човек од посла и од разума, колико је преблаги отац небесни благоволио подарити, и којега Богу и цару нашему и свему народу Церногорскому и Бердскому за вијека препоручавам свијем серцем и свом душом.

Најпослијед још нешто да ви кажем и избистрим, о браћо и народе Церногорски и Бердски! ну чујте завазда и узнајте од мене, који ве нијесам никада лукавно и на злу срећу никога наводио, при смерти мојој објављујем вам и ову Божију истину, како је ђетко лакоми на лафу Мошковску, а не заслуживајући је, мислио и зборио, да ја изједох све и браћи подијелих, штогођ новца из Русије од цара народу доходи; ема се сваки вара и гријеши у то, и ја вас вјерне и поштене овијем путом, на који ћу за довијек, свакога увјеравам, да од све лафе Мошковске, како се говори, ништа никуд дестрегао нијесам, по ето је сва у готову и на гомилу, и да је она од Цара мени на образ и на расположеније по мојијем молбама дата, а на ползу свега народа Сербскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не пенџам, како и нијесам никуд ни динара, до што сам на кулук, докле га опета силни и безумни љуђи неразвергоше, за које ја чист остајем без прикојаса пред Богом и пред људма. Пак сам ја иза те новце нашему Цару и Покровитељу писао, да учини он ка' за своје аспре какву хоће наредбу, и одговорио ми је, да ће својега официјала овамо послати, који ће и те аспре примити и харчити на суд, који ће он поставити у нашу земљу, и која је највећа ранна на серцу, коју ћу и у гроб однијети, што ја то јошт не дочеках за мојега живота, како смо сви жуђели виђети.

Ако би се ко нашао у народу нашему, да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако