Godišnjica Nikole Čupića

373

не би светако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити, словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирски или духовни, ја на самертни мој час вјечноме проклеству и анаћеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се итраги дом ископа и утре. Исто тако да Бог даде и ономе, који би вас од вјерности к' благочестивој и христољубивој Русији отлучити поискао, и свакојему, ако би се који од вас Церногорацах или Берђанах нашао, да помисли отступити од покровителства и нада на једновјерну и једнокрвну нама Русију, да Бог да јаки, те од њега живога месо одпадало, и свако дооро временито и вјечно отступило! Свијема пак добријема, вјернијема, и који гође ово моје потоње писмо послушају и саверше, да буде најусердвије моје отеческоје и архипастирскоје благословеније от рода в род родов, во вјеки вјеков! амин.

На Цетиње 18. Окт. 1830 год.

Својом руком подписао

(М. П.) владика Петар Повељенијем Јего Високопреосвјашченства · Господина Митрополита Черногорска Петра Петровича пред смерт јего

написах секретар Симеон Милутиновић.

По В. Врчевићу казао сам у Годишњици 1, да се Раде заархимандритио у Пећи. Биће истинитије, што вели Љ. П. Ненадовић; „После неког времена призренски владика Захарије дође на обале скадарског језера иу малој цркви свете Богородице на Кому произведе га за

архимандрита; но Црногорци од смрти светога Петра звали су га непрестано владиком«. Исто тако је неистинито