Godišnjica Nikole Čupića

су депе. Ништа мање примише нас лепо: уза степенице, уз које иђасмо, на сваком трећем ступњу, стојаху по два дике ради окићена служитеља, са сребрним буџама у рукама; они не служе ништа, него само увећавају чудо и господство домаћиново, а шарени су као детлићи.

Вечерњу је служио један свештеник и један ђакон, а певало је, кажу, 90 певаца. Тада је још трајало »попразништво« по васкрсу, те се, с тога, још певало : »Христос Васкрсе«! То Христос Васкрсе запеваше певци по нотама – Корнелија Станковића! Е, ово је 17 година од онога вечера, и ја и сада велим да људска реч није кадра исказати ни ону милину коју слушаше ухо, ни ону срећу коју осећаше срце од те, чини ми се, божанске а не човечанске хармоније, која нама Србима бејаше тим дража што нам је познаница још од детињства, па је овде узнесена на висину анђеоскога савршенства.

Нама Србима саме су сузе текле низ образе од превелике радости. Ох! Своје, па овако дивно!

По свршетку вечерње, поседесмо с добрим домаћинима, који нам показаше свога сина, младога официрчића. Ту, између других, бејаху Графиња Антонина Блудова, и професор Лавровски.

Причали су нам, који могу знати, да кућа Шеремећева, кроз 200 година, држи своју тако велику имовину на једној цеки.

И нека јој је Бог удржи више пута по две ста година, кад овако зна »управити благом« !

Од Грота Шеремећева, одосмо на вечерњу забаву Грофу Кушељеву-Безбородку.

Ту нисмо знали чему више да се дивимо: или 00гаству, или укусу, или лепоти или љубазности и гостољубљу !