Godišnjica Nikole Čupića
~ ћашков. — Леонтшјев. — Румјанлљовски Музеј. — Левшмин.
Маја 19, ја и Петронијевић бесмо у Каткова и Леовтјева, два човека онда, а и после, на велику гласу. Катков је по нарави затворенији; Леонтјев говори више. Ми смо с њима разговарали највише о односима између Срба и Хрвата, находећи да би с мало више трпљивости, мало више смотрености, могле исчезнути све сићушне зађевице између једних и других.
Иза тога смо разгледали богати Румјанцовски музеј, у коме има драгоцених споменика из старе српске књижевности. Дуго сам стајао, и дивио се великој картини уметника Иванова: »Ено јагњета Божијега !«
Иванов слика онај тренутак када је Јован, крштавајући своје присталице у реци Јордану, угледао Исуса, да иде к њему, па рекао ученицима својима:
— Ено јагњета Божијега !
Уметник, не довршивши свога славнога дела, умрђо је од колере. Картину ту, тако недовршену, купио је, веле, Цар Никола, за 30 хиљада рубаља, и дао је овоме музеју !
У овом музеју видесмо доброга старца Левшина, онога који је некад био руски ђенерални консул у Београду, па је навлаш дошао сада да види кога из Србије, и да разбере за Београд, и за кога од својих познаника. београдских.
Ручак у университешу
Маја 19, ручак бејаше у сали уннверситетској. Моје место беше између Каткова и Кнеза Николе Мешчерскога, који бејаше »попечитељ« московском школском округу. Здравица је било врло много. Ове су биле одушевљене, а