Godišnjica Nikole Čupića

55

жагор); права братска љубав међу нама, прави племенити панславизам, могу бити само тада када сви један другога признамо за рођена равноправна брата. Господо, кад је букнула пољска буна, ми смо говорили да је она несрећа за Пољаке, признали смо уједно да је она извор свију неистина које се по свету разносе о Русији; а данас кажем да је буна та била, у једно, и несрећа за све словенство. (Слава! „Кивео!). Срца два словенска народа испунише се братске мржње, мржње јаче него икад пре те буне, и, господо, докле ће трајати та несмирљива, та братском љубављу неутишана ненавист2% Докле год се један словенски народ буде находио ван наше словенске беседе, докле год један словенски народ буде ишао против других, у страху за свој опстанак, дотле не ће бити међу нама слоге, нити успеха од наших жеља (једни вичу: Слава! други—звижде). Господо! узмимо једну науку из историје словенске! Некад су племена полабских Словена заузимала половину Ђерманије, живећи једно с другим у омрази, и силом покоравајући једно друго. У тим братским бојевима, они су звали суседе своје Немце, непријатеље своје, и, на тај су начин, покоравајући један другога, редом сви потпали под туђ јарам и угинули су! /Тако је! Тако је! Живео!) Ко нам стоји добар, господо, да се тај појав неће поновити, ако се ми не будемо управљали по науци из прошлости, ипо ономе што нам светује братска љубав Ако се борба међу Русима и Пољацима продужи, ако ови последњи пођу на последњу борбу, на борбу за свој народни опстанак, ко ће нам јамчити да и Пољаци не ће, у своје време, позвати себи у помоћ против Руса Немце, који су јаки својом војном силом 7 (Велики жагор у разним местима). Ја, с тугом, предвиђам да ће у тим бојевима, овако или онако, погинути још један велики словенски народ. Куда ће отићи, идући тим путем, наше словенствбг Како да испуни, у тој братској борби, свој