Godišnjica Nikole Čupića

54

тио к беспристрасному мишљењу Чеха, јер у то доба сва Јевропа бејаше против Русије. Господо, мој пријатељ, и мој таст, Палацки и ја, у оно време кад сва Јевропа, кад сви западни народи даваху глас против Русије, исказујући своју симпатију за устанак, ми отворено казасмо онда да радњу Пољака сматрамо за несрећу (громовно плескање), и да оно што они пишу против самога рускога народа узимамо ми као велику кривду према брату рођеноме (Слава! ЖКивео!). Господо, ми Чеси, као браћа и Русима и Пољацима, уздржали смо се, хотећи судити праведно и спрам једнога и спрам другога од двојице браће наше. Ми смо из историје знали каку је велику кривду чинила пољска шљахта и влада рускоме племену, отуђујући од рускога народа његову малоруску грану (Слава! Живео; п уводећи у тај народ недопуштеним начинима унију. „Слава! Кивео) Ми смо то признали као неправду отворено и искрено; ми смо признали да је правична ваша жеља, вратити себи тај предео, који је отет од вас силом; ми смо говорили да изданак рускога племена има право вратити се к вама, чинећи с вама, по суду науке, један исти народ /Слава! Живео!) Но ми не можемо крити од себе, да су и Пољаци грана западнога словенства, одвојита од народа рускога и језиком и историјом, и да они имају право на свој народни живот! И речи високо поштованога мога пријатеља, професора Погодина, јамче ми да сви образовани правични Руси признају Пољацима то право; а ми, Словени западни, у том

признању находимо главно јамство слози и бољој будућности Словена.

» Узајамна словенска љубав, господо; братство међу свим Словенима, не би било истина: то би биле само празне речи, ако би саможивост једнога племена, како рече много уважени г. Аксаков, хтела уздићи се нада

сва друга племена, да не речем прогутати их (велики