Godišnjica Nikole Čupića

57

словенству. Њему, не само као великом владаоцу, него, нарочито, као племенитом Словенину, ја разглашавам Славу! (бурно Слава! Као што рекох, не може бити мој посао говорити о начинима за измирење тога спора; али сам ја уверен, да ће се, при доброј вољи с обе стране, пут к тој цељи наћи. Господо, ове речи изазва на данашњи свечани дан у мене чиста љубав к вама и Пољацима. Ја држим да се наша велика словенска ствар не може срећно свршити, докле год међу нама не буде потпуне слоге. Ја, господо, не очајавам, јер верујем у племенитост словенских срдаца—и руских и пољских, ја верујем у људски разум. Ја верујем у то, да ће Пољаци познати праву меру својим правима, да ће они припознати све што су погрешили према вама, и у чем су вам учинили кривду /Слава! Живео!). Ја не желим да руски народ ни пед земље уступи, кад то тражи част и народно право. Али, ако дође време, да Пољаци признају, искрено и потпуно, ваша права, права ваше народности, а особито права малоруској грани, тада ће доћи ред на вас! Тада ћете ви, као победитељи, као јачи, доказати, да нисте желели лишити њих њихове народности, да сте и ви готови учинити љубав братску (бурна одобравања, и силни жагор који расте за трајања целе здравице). Ја, господо, знам да многима од вас овде, ово што ја говорим, није ни право ни мило. Али, мога ми Бога, ја ово говорим из праве љубави према вама, од пуноће срца које бије за све Словене; молим вас да моје речи хладно промерите. Да Бог да овим речима мојим родну њиву! Ја знам да срце ваше још носи омразу, ја знам да све ране ваше још нису зарасле. Али ће доћи време и за мирно и бсспристрасно суђење, па се онда ви изјасните. Као што сам рекао, руско право нека се

ни у длаку не окрњи. Али ако њега Пољаци признаду