Godišnjica Nikole Čupića

62

сто, а свет се окрете сав к њему. Не умејући говорити руски, он узе мене за руку и диже к себи на сто, говорећи :

— Кажи што овоме свијету кад умијеш, љубим ти грло! Али се није могла чути ни једна реч од вреве, вике, и дреке.

После шетње по дивноме парку Соколницима, већ у сутон, вратисмо се у Москву, у гостионицу Кокорева.

Ручак у Кнеза Николе Мешмерскога

99 Маја, Кнез Никола Мешчерски, »попечитељ« школском московском округу, позва на ручак нас неколико. Желео је, као што вељаше, да се у ужем кругу, можемо отвореније разговарати.

За столом беху: Кнез Черкаски, М. Катков, Леонтјев, Кнез Васиљчиков, Головацки, Полит, Ливчак, Павлевич, и ја.

Моје место беше некако према Леонтјеву. Не знам како, тек се започе разговор о оном наваљивању: да се руски језик узме за језик књижевни свим Словенима.

Леоптјев поче први, окренувши се мени:

— Ви сте нешто невесели 2

— Нисам, ни најмање.

— Никако вас не чујемо да говорите> Може бити вас нисмо добро угостили 2

— Шалите се. Гозби се баш нема шта забавити.

— Па, будите отворени, кажите што вам се не допада. Овде смо сами:

— Ове ми се допада; само находим да је без цељи изјављивати жељу: да сви Словени приме руски језик! У самој ствари то вама не обриче ни најмање

користи, а лама пада врло тешко !