Godišnjica Nikole Čupića

61

свака душа, вели, плаћа по 6 рубаља само државнога данка! »Такви су, господо, односи наши према Пољској. Ми видимо да су они по праву правични, а по поређењу лакши од других. За тим да пожелимо да се и у самој Пољској почне боље осећати спроћу нас! Као што сељаци пољски већ причају да им је боље одкако су под нама. Пожелимо, дакле, да та семена ничу и расту, и да донесу обилни род! Господо, кад се синови Пољске добровољно окрену нашој општој трпези, кад дођу у општи родитељски дом, али пе као синови неваљали, него са сваким кајањем и смерношћу, онда ће Пољацима бити широко отворена наша братска наручја, и у нашем стаду не ће бити доста дебелога телета, које бисмо ми пожалили заклати на таку радосну гозбу. (Плесак! Тако! Тако!) Изразивши још неколике жеље, беседник заврши, да је »од сада Пољацима будућност у њиховим рукама!« Не може се описати утисак који учини ова здравица! Све што се је говорило после, прошло је без великога утиска, јер ове две здравице, ове две тежње сударише се, креснуше једна другој отворено шта која жели. И домаћинима и гостима то бејаше довољно те да се добро размисле !

Слушајући толике здравице, остасмо дуго за столом. Народ изокола, поче викати:

— Гостећ намђ даћте !

Изиђосмо, и показасмо се народу, "који викаше, прси да прену: Ура! Живели ! и Слава!

Гроф Илија Деде-Јанковић, у лепом далматинском оделу, с токама на прсима, с две леденице за појасом, иђаше као песмани јунак. Свет га гледаше као чудо. Узевши заставу Ов. Ћирила и Методија, попе се на један