Godišnjica Nikole Čupića

66

Дошавши к манастиру, застасмо у порти многе руске сељаке, поклонике, у некаким дрвеним опанцима.

У путу од Москве до Тројице, познах се с Кнезом Владимиром Мешчерским. О њим бејах и у Цркви Св. Сергија. Кад дође ред да целивамо ћивот Светитељу, он понуди мене да целивам први. Ја се прекрстих, приклоних се, и целивах онако како сам целивао: Светога Краља Првовенчаног, у Студеници; како сам целивао Ов. Краља Милутина, у Софији, и Св. Цара Лазара, у Раваници. СОвршивши целив, ја се узмакох, да и он учини своје.

— Кончили ли2 упита Кнез.

— Кончилђ, одговорих ја.

Онда он приђе, и стаде крстити се и метанисати, па »бити главом« о патос црквени, и тек, за тим, целива ћивот, па се измаче.

Изишавши у порту, међу оне Русе у дрвеним опанцима, он ме узе питати:

— Јесте ли ви одиста православан 2

— Ја сам једаа од оних који се броје да су најправославнији у Србији, рекох му, смешећи се. А што ме питате 2

— Та ето, видим не метанисасте пред Ов. Сергијем.

-- Ја сам се њему онако поклонио као Светоме Српском Краљу! Боље не умем; а он више не ће ни тражити од мене.

— Ви се, пријатељу, подсмевате светињи!

— Не подсмевам се светињи; а што се смејем, то је и свецу мило. У осталом, мепи изгледа, да су наши свеци бољи: ми се њима мање молимо него ви, и они нама више дају. Бар ових опанака ја нисам видео нигде на српској земљи !

— Но ви ни оваких цркава нисте видели.

— И оне мале нама су врло добре !