Godišnjica Nikole Čupića

необичном суду! На сребрну послужавнику бејаше цео лабуд од порцулана. Не знајући ни где му је јело, ни како се вади, рекох носиоцу да ме не мучи јестивима којима нисам вешт. Добар човек, замоли ме, да ми извади, и кад му ту понуду са захвалношћу примих, он узе виљушку, одлепи лабуду између крила једну тењицу, која беше онаке боје као и лабуд, па ми извади јела на тањир. Мој сусед, Рус, кад га понуди тим јелом, сам не знаде улазак у тај суд, и одби га ружећи:

— Кђ чорту! викну он: — сђ Зтими заморскими блодами !

Овога дана, баш пред ручак, стиже телеграм из Париза, да је на Цара Александра пуцао некакав Пољак; али га, срећом, није погодио. Тога ради, пре него би се почео ручак, би благодарна молитва Богу, што је Цару живот сачувао.

Овај глас је врло несрећан био за оне који су мислили о неком измирењу с Пољацима. И положај самога Ригера у Москви, после тога гласа, био је незгодан.

С ручка тога посласмо Цару у Париз честитку: што је остао жив. Честитку је писао Палацки чешки; ШаФарик и ја превели смо је на руски, а Петронијевић, најпосле, на Француски. Необично је гргољава узица која сједињава Словене!..

У вече одох г. Карамзину, сину историка Карамзина. Ту дође владика Леонид, викар московскога митрополита; Кнез Оболенски, и више друге господе и госпођа. Разговор се највише водиоо Србији и о Кнезу Михаилу.

На један мах, један младић из Бугарске, чини ми се да се зове: Зинџшфов, стаде ружити Кнеза: што не завојшти на Турску, да ослободи Бугарску !2

Ја сам уважавао жељу која потиче из родољубива млада срца, али дужан бејах, у одбрану Србије и њенога Кнеза, рећи неколико речи. И рекао сам их.