Godišnjica Nikole Čupića

ХУШ

листова) говори поглавито о српским рукописима византијских закона, и из штампаног дела преписује један такав рукопис; а једва једну трећину рукописа посвећује главноме питању своје расправе, од каквог је уплива византијско право било на наше старо право, па ни ту трећину састава не употребљава сву на испитивање свога главног питања; но говори, ито врло врло површно, аи нејасно о томе, шта је византијско право, као што је хтео да говори (лист 14 на крају): него о томе, како се римско право раширило на западу; и како су Словени упливисали на развитак неких византијских закона; те е отуд и извео: да византијско право није нешто словенскоме, па по томе м српскоме туђе, но је шта више ово последње његов саставни део. Овакав распоред предмета не би могао бити, да је писац обратио више труда, више пажње, и више времена на то, да одговори на питање: од каквог је уплива било византијско право на старо српско право, које је питање он сам означио као своје главно. Уз то и сам писац на једном месту вели, да је нека упоређења чинио «на брзу руку“ (лист 13) ма да се не види, за што је и чинио та упоређења, кад иста са главним питањем не стоје у свези. Најпосле и прецртавања у рукопису показују, да је писац свој састав писао уна брзу руку“.

Таквоме раду на „брзу руку“ мора се приписати и то, што говор пишчево рукописима није довољно јасан. Споменуо сам напред, да се с муком разуме, шта писац хоће да каже с речма унаша збирка“ (лист 3. при крају ); и тек из даљег говора пишчевог излази, да он под тим изразом разуме „Јустинијанове законе« у српским рукописима. На крају листа петог писац вели, да ће му за основу даљим разматрањима служити текст једне од краћих