Godišnjica Nikole Čupića

ОДЛОМЦИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ББОГРАДА 15

А кад се брат с братом, шурак са зетом, и ујак са сестрићем, крве и гложе кроз више од 30 година, само ради тога, да се дође до власти и до силе; кад се својевољно иде у Турке и робује у турских султана, само рад тога, да се помоћу њих засити жудња ва престолом ; кад се жртвује хиљадама српских живота и турска се војска води на Србију, да се помоћу ње добије владалачка

круна, а после се опет мисли да ће Мађари спасти Србију

од турске најезде, па им се за то даје Београд и уза њ и знатан део Србије, онда није: да су велики интереси народни захтевали да се учини ова жртва, нето је то кукавичлук и саможивост десаота и њиова неситост око оно мало злата што се носи на глави у виду десаотске круне!

За оправдање овога, ваља нам још да напоменемо, да је предаја Београд Мађарима, извршена скривено и тајно, те је народ српски веровао, да су Мађари узели Београд преваром.

Не знамо само, да л је знао, чија је то била превара.

Јер Београда, као и да није предат Мађарима само на основу овог уговора Стевановог са Жигмундом, кад се зна, да су Мађари дали за Београд, Стевану и Ђурђу, од својих земаља у Угарској: Сланкамен, Стари Бечеј, Кулпин, Св. Андрију, Дебрецин, Сатмар. Сердахељ, Токај, Талу, Мунхач, Рац, Хајду Бесермен, Мезе-Тур, Тур-Кеви, Солнок, Тиса-Варшањ, Чонград, Арад, Вилагош, Велики Бечкерек ит.д. а у оној листини Жигмондовој не стоји, да су Мађари требали да дају за Београд, буд какве територијалне накнаде.

Чудновато је, да је чак и Константин Филозов, веровао, да су Мађари узели Београд преваром, јер његова записка о овоме, каже: ападњин крддћ приде кћ цафњскоме града (Београду) „егоже пркедрово Књхет СБ мнром, првстракнм се Нсмднилит радн. А за Константина, се

Џ