Godišnjica Nikole Čupića

Па Миа

Вук БРАНКОВИЋ 273

о о — -

Одлазак Милошев поплаши војводе, и неки световаху да се покоре. Лазар лепом беседом охрабри своју војску, удари на Турке и потисне их. Турске војводе једва задрже своје да не беже, и битка се још жешће настави. Лазарев коњ беше јако сустао, јер је битка трајала од изласка сунца па до после 8 часова дана, и док је узјахао другога одморног, изгуби га из очију војска, која га је непрестано гледала у првим редовима, попрскана крвљу својом и непријатељском, па помисли да је погинуо, поплаши се и почне узмицати и у неред долазити. Кад то Лазар опази, покуша да поврати ред, али не може. С тога нагне и сам бежати, падне с коњем у неку јаму, коју су ловци ископали за зверове, где га ухвате и убију. По што је српска војска разбијена, Влатко Вуковић побеже с мало својих у Босну. »А Вук Бранковић, зет кнеза Лазара, спасе се готово с целом својом војском, јер је (као што неки кажу) тајно уговорио с Муратом, да изда (као што је и учинио) свога таста да би добио његову државу. С тога после његове смрти остаде господар једног дела Рашке, а други имађаше Милица, жена Лазарева, с два своја млађана сина, Стефаном и Вуком“ 3,

2. Само четири године после Орбинова дела појави се дело Јакова Лукарића „Дубровачки Летописи“, па и пак нема у њега онога поетичног причања о боју косовском, које у Орбина налазимо. Лукарић пише, да је цар Мурат „продро на Косово поље и на обалама реке Ситнице разбио и погубио српског кнеза Лазара, којега је издао Вук Бранковић, зет његов“, и да је »на истом месту Мурата убио Милош Кобилић, властелин из Тјентишта у Хуму, зет Лазарев по кћери Вукосави«“ 138,

132 Огрпи. 313—319, 381. И Орбин зна да је Мургтова утроба сахрањена на Косову, а тедо у Бруси, и каже, да се тамо чува Милошева рука у сребро окована.

183 јапесал, Аппан а; Вацза, 68.

Тодишњица Х. 18