Godišnjica Nikole Čupića

,

пољско ПИТАЊЕ У Х1Х. ВЕКУ

и

ствари био циљ да олакша угушење устанка. Уговор је остављао слободу свакој сили уговорници да гони устанике на земљишту друге све док не наиђе на домаћу војску у довољној снази. Тај уговор је послужио као полазна тачка интервенцији западних сила у пољско питање. У излогу о ситуацији царства Францеског (Ехрозе де Ја зИџабоп де 1 Етргге) за годину 1863. Францеска влада изјављује да је руско-пруски уговор дао борби „међународан карактер и ставио кабинете у дужност да се занимају њоме« 1) |

Чим је једном дипломатска акција била покренута прешло је се брзо на главно питање. Францеска и Енглеска тврдиле су и овог пута да је пољско питање европско питање, најпре зато што се оно дотиче општег поретка, у Европи а затим и нарочито с тога што је регулисано Бечким уговором од 1815 год. Енглески амбасадер у Петрограду, лорд Непир (Харјег) поднесе 2. марта руској влади ноту, у којој Енглеска тврди да има права, као потписница Бечког уговора, да интервенише у регулисање пољског питања. 4 марта лорд Русел обрати се свим силама потписницама Бечког уговора позивајући их да поднесу руској влади исте такве представке односно поновног признања Пољацима оних права које им је Европа гарантовала. Тај корак је нашао одмах живе потпоре у Францеске владе.

Али и Пруска и Аустрија одбију своје суделовање. Западне су се силе могле брзо уверити да ће им сав посао остати задудан, ако не придобију за своје планове једну или другу велику силу централну. Успомене из кримског рата, а такође и понашање новог пруског ми-

1, Агећлуев Фротабацев год. 1863, ГУ стр. !66. Уговор је тај био први важнији акт у спољној политици ново постављеног пруског министра, г. Бизмарка. ;