Godišnjica Nikole Čupića

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖИВНЕ ЕСТЕТИКЕ 343 онда она не би била уметност, и у највише прилика ми нити бисмо разумели оно што нам описује и износи, нити бисмо у њој налазили задовољства.

Каквог би интереса било за нас да нам неко у песми Фотографише каквог, нама Београђанима, познатог кајишара ког сваки дан на улици сретамо2 Можда бисмб се гнушали као што се и у животу гнушамо кад га сретнемо, али никаквог естетичког задовољства не бисмо налазили у спеву који нам га износи. Друкчије би било кад бисмо у спеву нашли један општи тип кајишара у ком би типу као у огледалу чаробном распознали слику сваког кајишара па и нашег, само опрану и очишћену од оних мрља које су јединствено његове. личне, и које код знанаца чине његову слику мрском а код оних који га не познају чине неразумљивом, јер заклањају опште црте типа његовог.

Но да се вратимо.

Са свим противно Платоновом мишљењу о уметностима, Аристотело је учио да оне снаже врлине у човеку, да га навикавају да налази задовољства и насладе на оном што је лепо и уредно; да му страсти стишавају и доводе у меру у којој не само да нису опасне, него се претварају у врлине. За њ су уметности моћно васпитно срество да се човек преради, окрепи, облагороди. Од навике да се налази сласти у оном што је у уметности лепо, хармонично, племенито, није далеко до радње лепе и племените.

У својој књизи о «Политици“ говори Аристотело о великом и наравственом раду музике на човека. Музика, паметно примењена у васпитању, образује дух и срце младежи, тим, што је навикава да налази задовољства и насладе у оном што је хармонично, уређено, одмерено; а у старијих и зрелих људи, музика уноси равнотежу у