Godišnjica Nikole Čupića

348 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

нити од почетка до краја, да имају тон и боју према годинама својим и природи својој, Јунак трагедије не треба да је човек без махна и савршено добар, јер страдање таког човека пе би изазивало тугу и страх него грозобу и мрзост на оне од којих он страда. Јунак не сме бити ни рђав човек, јер страдање његово, и зко би изазивало до неклде нешто нашег човечанског саучешћа, не би изазивало нашу жалост и страх. Саучешће у страдању таког човека зове Аристотело Филантропијом. Остаје дакле још само, да јунак трагедије треба да буде човек у средини између са свим доброг и са свим рђавог (Роее. ХШ. 3) да је више добар него рђав, а да је увек и бољи и благороднији од људи садањих (Ровћ. ХУ. 6) и да је човек великог уважења и среће. Узрок његовог страдања, његовог прелаза из среће у несрећу треба. да је у каквој његовој властитој и важнијој погрешци. Кад сам говорио о епској поезији ја сам узгред дотицао се оног у чему се епска поезија од драме разликује. По Аристотелу су главне три стране којима се трагедија одваја од Епа; то што се у трагедији радња изводи у престави а не прича се о њој, као у епу; што је радња у трагедији ограничена временом; и што се еп служи једном простом мером (стихом). Тако је бар код старих. Све друго еп и трагедија имају заједничко. И еп је подражавање какве радње. И у епу треба да су приче (басне) драматски састављене, да је радња потпуна, да има унутарњег јединства. Каквих год трагедија по карактеру бити може, и епопеја таквих може бити, као н. пр. с причама простим или заплетеним, карактеристичких или патетичких. И у епопеји треба да има промене у судбини људи, страдања или спасавања добрих и врлих људи Главни саставни делови у трагедији и епопеји једни су исти. За то ко зна о трагедији је ли добра или рђава, зна то и о епопеји. (Рос. У. 5). Али осећање жалости,