Godišnjica Nikole Čupića

и највише је помогао: да се маса пок Чупића пречисти, уреди, и сва снесе у Управу Фондова, где се данас налази.

Кад је то све извршио, он је онда дао оставку на чланство у одбору, тврдећи да није књижевник, те да продужава седети на месту где треба да су сами књижевници, а докле је требало друго што за ту масу радити, он је радио колико је могао.

Не могући га приклонити да остане као редовни члан, Чупићев Одбор га је изабрао за почасног члана Чупићевога Одбора, и као такав остао је Коста до смрти.

Протић је био човек омалена раста. округле главе, малених, увек врло марљиво суканих брчића, живих, зелених очију, свакад обријане браде, и лица скоро увек насмејана.

Глас му је био танак, као глас женски, а говор тих, јасан, одсечан.

Од неколико година патио је од ревматизама нарочито у десној пози и у левој руци. Та невоља му је некад причињавала страховите болове које је сносио

необичним стрпљењем.