Godišnjica Nikole Čupića

МЕСТО РОЂЕЊА. ДЕТИЊСТВО 85

вавнлимиетнсртра пиштољ – и

= ЕЕГ

— Ваља ти трпети доле до реке, вели отац.

— А што, тата, не свратимо на Дућевачки Извор да се напијемо: знаш како је хладна вода!

— Знам, знам, али то нама није на путу, вели отац.

То онда нисам могао никако да разумем.

Особитим једним случајем запазио сам разлике међу стопама од оваца, коза, и друге стоке. Једном сам изјутра отишао с мајком у купушњак, а нисам хтео обути се, јер је било каљаво. Мати ми је онамо имала посла цео дан. Кад смо се, пред ноћ, враћали кући, пут је био са свим другојачији. Јутром је стока прошла на пашу, и пут веома угазила. Дању је сунце припевло, те земљу осушило; начинио се путем чагаљ као какве игле: за босе ноге не може горе бити. Мене је тај чагаљ тако боцкао у табане да нисам могао ићи, а мајка ме није могла понети, имајући на леђима колевку, мотику и још нешто.

У тој мојој незгоди поче ме она запиткивати :

— Милане! Можеш ли ти овде распознати које су стопе овче, које су козје, а које свињеће“ И стараше се да ми покаже разлику непрестанце напредујући ка вући.

Ја сам знао какви су папци у овце, а какви у козе, али никад нисам мотрио какве стопе остају где ти папци у меку земљу стају. У том разгледању Ми лагано дођемо кући: ја увежбах разлику међу стопама, и не осетих да ме боде чагаљ.

у Стругари на оном потоку који тече од оне чесме на Трешњи, ми смо имали малу воденицу, која је обично млела на уставу, ретко кад самотегом. Поред те воденице биле су нам и кошнице. Ја сам лети често с оцем ишао у ту воденицу и кошницама. Ту сам гледао како отац кује воденични камен, како га подиже и

-