Godišnjica Nikole Čupića

ЗА СТОКОМ

На оном планинском венцу који данас пробија Рипањски железнички тунел, вис је Ковиона, па се и повећа околина око тога виса зове тим именом.

У тој Ковиони била је већина њива и ливада оца мојега. Онде смо ми зими хранили овце и говеда. Стан с колибом био нам је у лепом забрану у Јелинцима, близу Јелиначког Извора, у присоју према Шибовиту Просеку.

Колиба нам је била лепа, пространа, висока, лепша него нечија кућа. Около је било неколико шљива, ораха, и других питомих воћака, па даље церов и граничев забран као босиљак.

Стоку је чувао мој брат Милутин. Уз њега сам ја ишао колико да не седим залудан код куће, аи да се научим бити и сам чобанин, кад (будем за то. Зими смо у Ковиони и дањивали и ноћивали: кући смо одлазили само о Покладама и о Божићу.

Хлеб нам се доносио од куће, а варива смо имали у колиби, и сами смо пристављали лончић с пасуљем да нам се скува ручак и вечера.

=

1 Онај рт у Ковиони, где је била наша кодиба и стан, Рипањци зову Јељиниц (у множини), и Јељиначки рт, а Поповићани и Парцапци, најближи наши суседи, зову га Јеленац.

Ко има право не знам ни данас.