Godišnjica Nikole Čupića

Осем нашега стана, у Ковиони су још били станови: Чича—- Арсенија Јевтића (нашега далекога рођака), Тетка Николе Тодоровића, и Јоксима Качаревића.

дими, кад су дуге ноћи, чобани с тих станова скупљали би се у нашу колибу, те би седели, причали, гудили, и певали. Ја сам се ту наслушао свакојаких прича. У присоју, испод стана Чича— Арсенијева, има један гробни камен, не знам чиј је нити откада је. Кад би чобани напричали доста чудноватих и страшних прича, они би онда зачикавали један другога: Ко сме отићи на извор да наточи тикву воде“ Ко сне изићи на врх Ковионе) Или отићи на онај усамљени гроб у шеварју“ Слободнији или можда лукавији говораху да би то све смели урадити, а Никола Чича— ДА рсенијев (ујело га је доцније бесно псето, па је од тога умро) каза да на гроб не би смео отићи ни за које новце. Другови му то упамте, па једне ноћи кад он бејаше заспао (а био је врло тврд на сну), узму га онако спаваћива, у глуво доба ноћи, и однесу лагано те спусте на онај гроб. Никола се пробуди баш у онај тренутак кад га на. гроб спусте. Одонуд се сви врате са смејом и праском. Никола св је љутио и псовао, а

ја попуцају од смеја.

нони код оваца, познавао сам све зе Које онамо расту; познао сам : мало сам више доцније и из

, ми смо обично кретали овце из га доба па до Мале Госпође стока, ни. Тада сам, уза старије чобане, овцама. Чобани с којима сам често

Сава Миријин, Милић Ристин, нијев, Милинко Стрина—Митрин, мале.