Godišnjica Nikole Čupića

ЗА СТОКОМ 91

Ми смо с овцама излазили у Високу, у Тапавац, у Љуту Страну, у Дражановац, у Грабовац; некад у Паланку, у Хајдучки Поток, у Крајеве, у Пигански Гај, а некад опет у Баташину и у Шутиловад.

Идући за овцама, чобани имају доста времена, да се наиграју игре свакојаке, особито у подне кад овце пландују поред воде у хладовима. Ту све често воде чудновати разговори. Што ко чује од својих старијих, то својој дружини радо прича. Сеђам се да су се међу нама водили оваки разговори: Кога је на свету више: Србина, или Турчина“ Ла су, на нашу голему тугу, сви гласови тврдили да је наших противника много више! У тим разговорима нашим претресала се је и, тако да речем, домаћа политика, особито ако је међу нама био који од синова Чича— Бранкових. Јер отац њихов, Чича— Бранко, није могао бити а да не сазна какву било новину. Шта тај човек није знао, А што је знао (или мислио да зна), то је умео казивати тако као да је све својим очима гледао. На прилику, он је причао: како су Москови дуго отимали од Турака град Варну, па кад су га једном отели, онда су га тако срушили да камен на камену није остао, и онда су га разорали и посејали јечам: да буде њива где је био велики град! Даље је причао како је Цар Турски молио Цара Московскога за мир, а Москов му одговорио:

— Помирићу се, али да дигнем звона да звоне у Стамболу; и још у твом дворцу, у онај дирек, о ком виси сабља твоја, да побијем три прста више други клин, да обесим ја моју сабљу више сабље твоје !

И много таких прича причао је он; а откуда му све то, једини га Бог зна!

Ми чобанчићи били смо чули за Вранцузе, и за њиховога Цара Бунапарту. да Енглезе смо од некога дознали да не једу хлеб док му не буде десет дана: