Godišnjica Nikole Čupića

ПОСЛЕДЊЕ БОРАВЉЕЊЕ У КОВИОНИ!

У јесен, године 19492, станили смо се с овцама и говедима опет у Ковиони. У колико сам тада био јаторнији и разумнији, у толико се је више ослањало на мене сама. Код стоке сам дању готово свакад бивао сам, само у вече долазио је Бата Милутин те ноћивао са мном у колиби.

Тада сам већ почео гудити, и уз гусле певати. Једне ноћи бејах остао сам у колиби: брат ми то вече не дође да ноћи. Још с вечера пас Зељов бејаше св нешто зацркољио да, мислиш, Хоће вилице да развали лајући. И овце бејаху нешто узнемирене, Мене бејаше страх. Седећи у колиби сам, и бојећи се да не задремам, готово сам сву ноћ гудио. Други дан сам већ смео рећи да, како тако, и ја умем гудити.

(сем ове зиме 18942, и овога пролећа 1843, ја сам се још једне зиме (кад школа није радила) враћао у Ковиону. Тога времена сећаћу се док сам год жив. То ми је најдраже доба из мојега детињега живота.

Данас, кад ово пишем, већ сам по неколико пута

прошао Србију уз дуж и попреко; ја сам занесен за

1 Сељаци у Шумадији, који имају повиле оваца и говеда, не превозе у јесен сено кући у седо: него у потесу где им је највише ливада и њива, имају станове за стоку и колибе за чобане; ва ту зимују и стоку хране,а у пролеће остају ту докде год седо не нареди да се стока изгони из потеса на утрину.

1%