Godišnjica Nikole Čupića

У ШКОЛИ, У РИПЊУ

У нашој кући било је доста књига, које очиних, а које старијег ми брата Стојана. Те су књиге стајале већином у малом сандуку, Како сио га обично звали; али их је било и у соби на средњој греди коју смо звали ококача. Још док нисам познавао ни једнога слова у азбуци, ја сам те књиге знао разликовати по ЕК0рицама, по формату, и по дебљини њиховој, јер сам их често прелиставао те разгледао иконице и шаре у њима.

Пробудивши се сутра дан, погледах и нехотице на ококачу, и видех гомилицу са свим нових књига. ТИХ књига није пре било. Какве ли су Чије ли су“ Мислећи о том у себи, устах, опасах се, и обух, па одох на точак те се умих.

Мајка узе ножице те ме ошиша; даде ми те обукох чисту кошуљу, изнесе ми нов гуњић с коланцима на прсима, иза тога нове чарапе и нове опанке: Као Да ћу на причешће! Понуди ме да једем млечнице, али се мени не јеђаше. |

После тога, зовну ме отац и новим перорезом, који дотле нисам видео у њега, среза ми нокте. За, тим, предајући ми оне нове књижице с ококаче рече:

— На! понеси то за мном!

Ја узех књижице и пођох, док се он окрете и рече:

— Дела пољуби матеру руку, да те благослови: ти сад полазиш у школу!...