Godišnjica Nikole Čupića

106 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

и о — о – ја ак Бе иер ки

После смо ишли кроза село, онамо ка цркви: он напред, ја за њим. Кад бејасмо према механи, изиђе Чича-Степан, и удружи св с оцем. Дођосмо сва тројица к порти Цркве Рипањске, оној кући (садашњој старој школи) што је грађена баш порти на ивици. Ту нас дочекаше два сина Чича-(тепанова Петар и Петроније, Њиван Миланчев, Стојан Кивотин, и Милован Јеремин (сви су давно помрли, Бог да их прости). Мало доцније, Стеван Станичић доведе свога сина Марка, Ђорђе Мијатовић свога Гају, а Поп Стојко евоју малу кћер Јецу.

Нас децу уведоше у једну собу оне нове куће, коју је село градило за судницу. У соби немаше патоса; на прозорима не бејаше још ни ћерчива, а камо ли стакла или хартије. Само бејаху неке клупе, намештене на, некаке трупце, и један сто уз дувар према прозору, неме, пуне иклнајш с БИ тв а

' собу, рекоше нама мушкарта онда отац мој очита некаку 1 како да се прекретимо: То

смо готово сви, и пре тога, 1. Иза тога поседасмо за оне вени та новина, бејаше необична: а у цркви, и кад ком ко умре, а седети гологлав у овој соби!

ва претходна рада, раздаде о су биле оне књижице које 1 наше куће. Отвори сваком црквену азбуку (грађанску у овде нема свих слова), па ова : Мек 3 6 — за данас!