Godišnjica Nikole Čupića

у ШКОЛИ, У РИПИЊУ 107

== о =

Сваком нам показа име слова по неколико пута, па онда са Степаном и Миланцем изиђе пред ту нашу школу да се разговарају. После неког времена, ја погледах кроз прозор, до кога сам седео, а они не седе, него газе блато с плевом, и износе те мажу по тавану над нама; јер је ова кућа била нова, недовршена. Отац мој уђе к нама, те нам покаже слова како све зову па нас остави да их понављамо и памтимо, а он изиђе К њима те њима помаже да се доврши школска зграда.

Могао бих овде испричати по чијем је настојавању окренута у школу ова кућа, која је грађена за судницу; али сам се тому одужио у Зиммњим Вечерима од стране 15—32.

Ни сада не бих имао ништа више додати...

У мало не заборавих казати: да сам ја пошао « оцем од куће у школу управо 27 априла 1543. Онда то нисам знао, него сам доцније нашао и прочитао на једној књижици очином руком записано: Јаучи се ђак Милан Јовановић (Милићевић) 27 априла 1943 лета.

Ја сам одавно волео, управо сам жудео да пођем у школу. Али, седети за скамијом од јутра до мрака, гледати у књигу која бејаше за мене мртва, не моћи мрдати, не моћи скакати, и играти се по вољи као за, овцама, бејаше ми врло непријатно, врло тешко. Једина олакшица бејаше ми то што сам седео баш до прозора, с кога сам могао видети не само велики део села, него чак и Алљуге, Дуго Поље, Трешњу, п целу Ковиону, те ми је свакад лакнуло на ерцу кад сам год погледао на места, по којима сам некад онако вољно тркао: седао кад хоћу, устајао кад хоћу, без икакве стеге и заповести.

Учитељ наш, отац мој, бејаше ми познат као 40век необично строг, од кога сам се врло бојао; а он