Godišnjica Nikole Čupića

76 ИЗ својих УСПОМЕВА

ми Милутина биле су остале две кћери које су, с мајком својом Јаном, отишле у Поповић, кад се она онамо преудала. И оне су обе умрле.

Неколико је деце мојој мајци умрло, па је она родила две кћери посопке, и после њих мене. Причала, је, Бог да је прости, да ми се је јако обрадовала.

Моја је мајка необично лепо певала, и знала је врло много различних народних песама и силество тепања и речи од милоште за децу. Мени је тепала чак и када сам толико био одрастао да сам могао упамтити:

— Ово ће мајци трговац бити; он ће мајци чак у Пешту ићи, итд. итд.

Види се да је онда Шумадинцима Пешта била даље него данас Лондон!

Није, веселница, имала довољно млека у недрима, својим, те је с тога невољисала подижући децу своју.

Мени је, с тога, пошто сам већ био велики понекад рекла:

— Весели синко! Више сам те одранила песмама, него недрима својим.

Нема сумње да је тако одгајивање било мука и мени и њој, али се мени чак и данас по који пут причини да чујем слатки глас њезине успавне песме:

Паји, паји, моје чедо драго!

Дорасти ми до коња витеза, ИТД.

днајући да ме не може никад сита надојити, није дуго хтела одбити ме од сисе. да то сам ја сисао и кад сам био толики да сам могао упамтити све чиме ме је заварчивала: да се одбијем од њезиних недара.

Мајка ме је водила уза се и кад јој нисам требао, нити она мени као док сам био малено детенце. Памтим да ме је једном одвела у Ковиону и, док је она у њиви радила с другим радинима, мене је била оставила да се играм у хладу под растом. Ја сам се играо