Godišnjica Nikole Čupića

216 И8 аб чРА ВАИ ЈОДА НЕКЕ

Ове чете беху састављане готово од самих ужичких хајдука, који непрекидним четовањем против Турака добро упознаше путове, стазе, кланце, брда и долове не само по југо-западној Србији, него и по суседној Босни.

Тако се зна за једну експедицију ужичких добровољаца под њиховим „обркапетаном“ Јованом Ђуришићем. Исти је на име са својих 450 друга на Рачи потукао 150 Турака 1738). Он је још и другим Турцима низ Дрину чинио различне штете.

У београдскоме миру (1739 ужички је град био предан Турцима, који га претворише у безопасно склониште свакојаких зликовчина и мучитеља Српског народа.

Године 1805. лицем на св. Илију Срби су отели само ужичку варош, а 1807. Карађорђе за казну опседне град и после три месеца узме га пред Петров дан.

Несрећне 1813. војвода Милош Обреновић склони се у ужички град, но немогав се ту одржати, преда га Турцима. Године 1862. Срби су га опсађивали, а тек по уговору од 1867. примили га од Турака и порушили те он сада представљв једну живописну развалину.

Некада је Ужице било на гласу са својега рукодеља. Нарочито Срби Мухамедове вере, којих је највише у вароши и било, одликоваху се као вешти седлари (сарачи), ковачи, пушкари и ножари. Ово последње нарочито сведочи онај ванредно леп јатаган, који је почетком овога века у Ужицу израђен, а сада краси београдски Народни музеј. А Срби ужичани хришћанске вере били су вешти златари, часовничари и друге занатлије. '5) сагоре (спапуња, сажежеј,

'' ужичани (крвници; они, који су дужни да плате проливену крв, убице) чувени опачинама (опачствам', пакостимај,

20) исећи (изсјећ') т. ј. који се Фалише, да ће сву Србију исећи,

2") сажећи (с'жећ', попалити) и опљенити (поха-

рати)

) нити и за чију (ч'јју) ка(к') томе (том') да помоћ маре т.ј. Нити ичију помоћ за то да требају, —

5 ~“

>