Godišnjica Nikole Čupića
23' ПРЕД КОСОВОМ
— Хоћу, хаџија, врло радо.
Узех календар „Орао“ за 1876. годину и нађох „Ускок“, приповетку Ђуре Јавшића.
Читам спремање капетана Мине и његов полазак у Херцеговину.
Хаџија светлим очима гледа у мене и нетренимице слуша, бојећи се да воју реч не пропусти; своју муштиклу у руци само стеже, а већ заборавио да пуши.
Ну кад дођох на напад устаника на кулу Бега Аларгића: како је спалише, Турке побише, Ружицу ослободише — хаџији грунуше сузе и маши се за мараму за појасом.
— Да ли ћу ја дочекати наше ослобођење ' = хаџија сузно упита.
— Хоћеш, хаџија; милостив је Бог.
— Дај Боже! — рече хаџија. Но много је ових некрштених. Сила је турска !... Ето само из ове наше нахије одоше три табора, а синоћ је дошла наредба: да се одмах војска купи и упућује на Нови Пазар.
Од нас Срба тражи се 200 кола с водовима и 200 коња са самарима и осталом опремом. Види се, биће нешто крупно.
Него ти, учитељу, видиш како су Турци осиони; видиш како су Арнаути раздражени, самовољни, пуцају из пушака насред улице, где хоће —- па бих те као отац саветовао, да често у чаршију не излазиш; а кад баш хоћеш да изађеш, а ти скини то Френско одело и обуци нашинско: чакшире и гуњче — да не падаш у очи.
— Хвала на савету, хаџија... послушаћу.