Godišnjica Nikole Čupića
9 69 ПРЕД КОСОВОМ
Суљчи, него и свима његовим заптијама допустити да носе орузје.
Како сам се радовао, кад сам тим гласом могао да обрадујем Суљчу !...
238. јануара у подне већ се српска војска приближила Гњилану.
Изађосмо у сретање. Напред иде Суљча са заптијама, за тим прота са свештеницима, ХаџиСтајко, Турци, који су остали да се предаду, и други Срби.
Опазих да је Суљча својим пиштољима окренуо главе на ниже — на мир. Ну поносан са свога гласа и јунаштва, који целога свог века неје знао за мир, на моје питање, не рече ми, да је пиштоље спремио тако за то што хоће мир, већ ми одговори: „И мој је цар оборио главу, па и ја носим пиштоље оборене...“
Већ се приближисмо...
Ах, велик је то дан... величанствен је тренутак !... благословен је... јер га тек векови доносе!...
Коњица је српска пред нама... лагано иде... а ми јој се журимо на сусрет.
У један мах Хаџи-Стајко ме ухвати за ругу и стеже, па, у необичној радости, која кроз сузе говори, чисто не верујући својим очима, не знајући је ли ово јава или сан, који се од Косова снива, упита ме:
— Је ли ово истина '
— Истина је, хаџија. Ово је српска војска!... Ми смо слободни !...
Старац се сав наслони на мене, да у мал не падох, те викнух за снег... расхладисмо чело хаџијино, а он отвори очи и прошапута речи Симеуна