Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 37

њавора, под церским висом Кумовцем, оним што се види из Београда, као какав голем пласт, и за који многи држе да је Видојевица !

У том манастиру бејаше 1850 пи 1851 године настојатељ Самуило Јанковић, приром у једну ногу, човек врло паметан, који је прошао доста света, и који се одликовао колико љубављу према знању и науци, тодико и ревношћу за интересе манастира, и умешним опхођењем са светом.

Ја. сам у Петковицу отишао први пут 14. октобра 1850, заједно с Пером Тривуновићем. Тада сам се познао с овим ређим духовником. |

Игуман Самуило запази ме од првог виђења, и жељаше чешће се са мном састајати и разговарати. Тога ради, кад би год долазио у Лешницу, да што Бупи, свакад би мене тражио, и позивао би ме у манастир „на пријатељску беседу“, како он шаљиво говораше, хотећи тим казати да ме нема, сем пријатељске беседе, ничим много почастити.

Он ме је увек световао да будем свештеник, надајући се од мене неким услугама цркви.

Ја нисам учинио онако како је он желео, али сам му, тим не мање, захвалан за велику старост о мојој будућности.

Самуило Јанковић родио се је у Шабачвом Граду 1804; и ту му се је знала очина кућа чак и године 1867. Крштено име било му је Стојан.

У својој 12-о] години, после пропасти Србије, Стојан некако доспе у Високе Дечане, где се, године 1820 замонаши и зађакони добивши, том приликом, име Самуило.

Доцније, због сидног нападања Арнаута на Дечане, ђакон Самуило побегне у Сарајево, где је неко време био у сарајевекога Митрополита.