Godišnjica Nikole Čupića

14 ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕДУ

Цинцаревића, покаже му своју очинску невољу, и замоли га, да му синове посветује, да не чине тако с рођеним оцем својим!

Цинцаревић, већ познат с одредбама нашега Грађанскога Законика, а за уређење сељачке куће, и за живљење у њој по обичајном народном праву, ништа не марећи, а можда и не знајући, одговори овако:

— Ја сам, Чича Антоније, мислио да си ти. паметан човек; и призивао сам те често, да чујем: како о чем мислиш, а сад видим, да си тп права будала !

Чича Антоније претрне на таке речи.

— Оно је имање све твоје, продужава Цинцаревић: — Твоји синови, док си жив ти, немају онде ништа! Најури лоле под грм, па ће онда видети ко је госа од оног имања!

Чича слегне раменима, оћути, и удаљи се од капетана; а после се својим суседима овако вајкао:

— Чудан човек, Бог и моја душа! Ја му се пожалио, као старешини, да призове оне моје самовољнике, да их покара, и поучи, а он ме светује, да своје синове отерам у гурбете. То Бог ме не могу, па макар и горе било!! И тако се таворио са својом невољом до смрти!....

Чича Антоније није држао да је сва кућанска имовина само његова тековина, него напротив да она припада и њему и његовим одраслим синовима, који су њему одавно помагали у раду. Зато није. ни пристао да, на онај капетанов начин, образуми_ своје синове !

Еле, пре писаних закона у Србији кућни домаћин није сматрао да је сав кућевни иметак његова права властитост, него, напротив, да у том