Godišnjica Nikole Čupića

ЈЕВ МАТ ЧИН |ђ

иметку имају дела и власти и његови одрасли синови који су, заједно с њим, текли оно што се има.

По томе, сам отац, без пристанка синова, није могао отуђити ништа од некретне имовине. Синови, кад би отац хтео нешто да отуђи а они то неће, световали би га и сами, и преко пријатеља, па ако све то не би помогло, они би се онда склањали на крајњу меру : да изиђу из куће, и да оставе оца сама.

И то им је обично помагало !

Пре писаних закона отац се није сматрао овлашћен да свога сина истера из куће, не давши му ништа! Могао је дати му мање, него што би му на део пало после очине смрти; тек се свакојако држало, да му је нешто дужан дати!

У нишкој околини, до ослобођења од Турака, отац домаћин могао је сваког непослушног сина задругара истерати из куће; али је, у сваком таком случају, дужан био дати му крова, и колико толико имања, да може живети. За такав случај, онамо се обично говорило: „С оцем — домаћином није се слагао: зато га је одвојио!“

Ово је, вели се онамо, могао учинити само оташ, кад је кутњи старешина, са својим сином; ако ли је у кући старешина био брат, он свога брата, кућанина, није могао овако истерати из куће !

Продају сувишне летине: хране, сена, ракије. вина, могао је домаћин учинити сам, али се сматрало да је у реду, да каже кући: колико је чега продао, и пошто: За продају стоке обично је бивало више разговора и договора, а за продају непокретног имања потребан му је био изречан прпстанак свих одраслих задругара ! |

Чак се некад, наравно ретко, у питање о продаји непокретнога имања мешала и домаћица и то