Godišnjica Nikole Čupića

о ~“

ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ ' "и

!

цима, срмали-јелеци, златни џамадани, куповни свилени појаси, сребрне паласке, кубуре с кубурлуцима, и сва коњека орма — кућанско су имање.

_ Токе се данас у Србији врло ретко виђају. Истина песма вели: „ЛПотрошио тиљаду дуката, док је себи токе саковао“, али се бар у Шумадији држи: да се токе не купују: оне се добијају у боју. Ко њих добије, његове и јесу! :

Овим ређим, скупим стварима, задругари се служе по одобрењу или по наредби кућанскога старешине. Осем оно новаца, што који задругар својим рукама заради свечаником, и кад кућанскота посла нема (где и то не припада кући), и осим оних хаљетака, обуће, или и оружја што припада њему лично, ретко се дешава, да је њива, ливада, вотњак · или виноград, особни иметак кога задругара, мањ да коме тако што дође као женовина, по наследству од женине стране. Колико се сећам, сељаци такав део имања узму у ошшту кућанску имовину, обрађују га, и уживају, као п друго задружно имање. Кад би пак дошло до десбе, тај би део отишао оном чиј је...

Задругар који се одао на какву трговину, улазио је у тај посао лагано, неосетно: најпре се јављао као вредан момак, кога није мрзило потрчати, и видети у: кога домаћина има брава на продају, колико их цени, и шта вреде ти брави: Докле то ради, он се зове халауз, кому главни трговац, онај за чиј рачун лучи браве, плаћа нешто халауштине од грла купљених брава.

Мало по мало, овај халауз почне лучити свиње за свој рачун; и трговати на своју руку. Ако за-