Godišnjica Nikole Čupića

+

КУЋАНИ —— ЗАДРУГАРИ 23

другар то ради у радно доба, онда некад плаћа кући посленика, као замену за себе. Што пак заради трговином, узима се да је зарадио целој задружној кући. За себе он сматра да је доста, ако се лешше одева, што се боље храни, и што се са-

стаје и разговара с трговцима и одабраним људима.

Не знам да је ком таком задругару-трговцу кућа давала формално одобрење на такав рад; а знам љва случаја, где је задругар, својим трговањем, оштетио задругу, па задруга није штету ставила њему на рачун, него је је узела на се.

У селу Реснику, близу Београда, у једној задружној кући, један се брат био одао на трговање живиу малом, па је у том штетовао. Његова је кућа платила ту штету из комуна.

У селу Рипњу неки Милан Стојановић, живећи у задрузи с братом Јованом, ода се на трговање, и навуче дуг на задружну кућу. Од срамоте Милан побегне у свет, а Јован с кућом плати сав Миланов дјг!...

Ко из задруге оде на занат, тај у мајстора нађе храну и одело, те задруга на њега троши мало, или и ни мало. Овакав од куће не тражи ништа, док му је жив отац, а после — како који (Нишка околила).

Ко пак оде на науку, за тога кућа, особито ако је имућна, троши према својој могућности. Доцније, кад дође до деобе задруге, задругари, који су остали дома, ради би били трошак око школовања ставити на део самом школованом, али то данас забрањује закон. А пре закона оваких селу чајева није ни бивало, или их је бивало врло ретко. У оно старије време школовани задругар ретко је кад хтео тражити свој део из задруге, него је живео од своје службе, а задружној кући одлазио је тек кад и кад,