Godišnjica Nikole Čupića

34 ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ

~

Сад Павлу заиграју очи на толику гомилу сувога злата, па му рекне:

— Да се разговорим с кућом, с браћом, па ћу ти одговорити!.

У вече, у кући, сва три брата задругара седе за совром и вечерају. Редуша тога дана била је Павлова жена Митра. Она доноси пред људе јело и пиће, очекујући хоће ли још што који од њих заискати, да послуша.

Вечерајући, Павле исприча. браћи како му је Земунац давао за 90 грмова најпре 900 дуката, а данас му је поравнио пуну хиљаду !

Браћа, једући, слушају те слатке речи о стотинама дуката, али још не проговарају ни црне ни беде: и њима су, види се, мили стари грмови, тек и жути дукати веома су примамљиви..

У том ће Митра, Павлова домаћица, окренувши се к свом мужу, упитати: |

— Па шта мислиш ти: хоћеш ли дати грмове, или по ј

— Ја' Ја... одговори Павле, растежући речи, као човек који још није смислио што ће: — ја мислим, мислим, да.. да дам! Силне су то паре; ту има на кантар две оке и по злата !!.

Све то злато проточиће се кроз прсте, а неће се ни знати куд ће отићи, вели Митра.

А која је вајда и од грмова; Само стоје у забрану, рече Павле. |

Вајда ти је, одговори Митра: —- што их имаш; што их гледаш: што су твоја имовина, коју _ можеш отуђити кад год хоћеш. Грмови нису струкови лука, да сваког пролећа ничу нови. Њих ће сваке године бивати све мање, а људи је, ето, хвала, Богу, све више! Биће купаца и после, само нека