Godišnjica Nikole Čupića

НЕШТАМПАНЕ ДРАМЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА 181

обичним него само „волшебним“ средствима. Софрано и Мандолино ископају то блато, први узме бубањ и кесу а други „звекетушу капу“, и иду у Сеномидин дворац. Ма да Мандолино говори Софрану против жена (јер „женска серца, каже он, есу тако широка какогод морска пристанишча у која сваки мороплаватељ свободно с његовом галијом упловити може“) и нарочито против Сеномиде, за коју отворено каже да је вештица, ипак Софрано слудује па оде њој на састанак. Сеномида, која је од Мандолинове жене Фаустине чула каквим чудотворним средствима Софрано располаже, измами му та средства, и онда нареди својим јаничарима да и њега и Мандолина камџијама истуку. СоФтрано и Мандолина извуку се из те опасности помоћу „звекетуше капе,“ уз то потуку јаничаре и још уграбе и окују у ланце Сеномиду и Фаустину. Сеномида опет превари Софрана, који је и даље у њу заљубљен, ослободи се ланаца и успе напослетку да му измами и украде бубањ и кесу; уз то, наређује својим војницима да га баце у тамницу. Сорана опет избави Мандолино са својом чудотворном капом, а долази му у помоћ и отац Пјетро, који се појављује с грмљавином, као дух, слично „комендатору“ Молиерова Дон Жуана. Најпосле, Софрано и Мандолино преваре Сеномиду и Фаустину (ова је сасвим прешла на страну „волшебнице“), мушка страна изигра женску. Они се преобуку и сами у дервишке хаљине, даду овим двема женама да једу неко воће од којег им изиђу велики носеви „како јургет“, то учине и свима Сеномидиним „јаничарима“, измаме бубањ и кесу обећавши да ће свима дати лек против тога, не даду им га него их тако оставе, и Сеномиду и Фаустину, и сву „великоносату компанију.“ Ова „волшебна игра“, која има два три симпатичнија места, вероватно је талијанског порекла, и ако је