Godišnjica Nikole Čupića

192 ГОДИШЊИЦА

то генерал сад на крају сазна. Генерал, дакле, да би спасао барона, употреби овај стратагем. Он позове једно вече, то исто вече кад је баронову ствар ислеђивао и са Стерном се састао (радња, нарочито на крају овога комада, иде необично живо и брзо), тајног саветника и Фернана на домаћу забаву, удеси играње карата за ту прилику, да Посерту да држи банку и нареди му да поведе и Валенфелда као свог помоћника, узме од тајног саветника „каваљерску реч“ да ће играти карата како он, генерал, буде аранжовао, — и сад почиње игра. Игра та није по ћуди ни тајном саветнику и Фернану који не воле присуство Валенфелдово у тој прилици, ни Посерту коме је хладно око срца јер види да се спрема нешто крупно и по њега рђаво, ни напослетку Валенфелду који се гризе од срамоте и моли, куми, преклиње свакога кога нађе да га пусти да утекне, да се убије, само да не мора издржати тортуру као што је ова. Али генерал нарочито хоће да овај ту тортуру издржи, и још већу, највећу која се може замислити за човека од части и осећаја. Генерал је довео и жену Валенфелдову и синчића његова Карла (у Јоакима, ЈовиФа), пи натерује Карла да игра за свога оца, и чак, кад овај изгуби, мелодраматично диже Карла на сто и њега залаже на карте за рачун Валенфелдов: „отад је изгубљен, вели, ја залажем сина“. Наравно да Валенфелд, на овом мелодрамском завршетку, викне: „милост, господине генерале!“, преобрази се из основа и поправи, и да му онда и жена и син и таст падну у наручја, а генерал, кад нико други неће, да му неко имање да га ради и од њега живи, али да се остави карата. Генерал тада Посерта затвори, на основу неких папира који га компромитују, тајног саветника прекори што није свом синовцу барону дао добро васпитање, а Фернану,