Godišnjica Nikole Čupića

НЕШТАМПАНЕ ДРАМЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА 199

нашао у бечкој дворској библиотеци једну драму незнатног а плодног немачког драматичара Густава Хагемана (рођ. 1760 + 1820) под насловом: „Зе ћо ипа Веуда одет фге Глеђе мпћет деп Хедетт, У сећачврте] т мег Аштисеп“ (Отајл, 1799), која је ван икакве сумње оригинал изгубљеног комада Јоакимовог (поред свега тога што му је он означио енглески оригинал), и по којој можемо испричати садржај овога.

Ми смо видели Негре, познали изузетну наивност тога комада. Селико и Бериза, тде је предмет тако исто из црначког живота као и у Негрима, још је наивнији комад, ако то може бити. Племенитост црнаца у њему прелази сваку меру, они се кроз целу радњу његову једнако жртвују, и цео комад представља само једну утакмицу у самопрегоревању и другим тако исто високим врлинама; Европљани, чији су број и важност овде сведени на најмању меру и који се само епизодично појављују, наравно да су тако исто без срца људи као и у Негрима и у свим сличним комадима. Негде на гвинејској обали живе три брата: Селико, Губери и Телуех; глад влада у њиховој покрајини, њихова мати је болесна. Селико долази на позорницу, и у стилу Уши ота Отапо-периода говори како хоће да се убије: његова лепа Бериса, кћи главног свештеника, погинула, је у пожару у Саби, па ни он не треба више да живи. Браћа га враћају у живот да би могао неговати своју болесну матер, и он, њима и њој за вољу, не убија се. Али сад треба неко од тројице браће да се жртвује за матер, да буде продан Европљанима као роб да би се добили новци потребни да се мати исхрани; коцка буде бачена, Селико и Телуех је извуку, и Селико једва успе да он буде жртвован. Тако свршава први чин; други се збива међу сасвим другим личностима. Краљ гвинејски је ту, неки врло просвећени црначки краљ који с