Godišnjica Nikole Čupića

208 ГОДИШЊИЦА

тични, одликују се ма живошћу у диалогу, имају чега било доброг; личности које он црта, и ако су надчовечански племените или рђаве, ипак имају извесну логику, ипак само у извесној мери прелазе границу вероватноће и природности. Код Кратера, дуга, у пет чинова развучена серија слабо повезаних слика се интригом која би стала у један чин, надрифилозофско нагваждање о моралу, личности неинтелигентно невероватне и неприродне, безумне каткад и бесмислене. Да се зауставимо на личностима, оне су све скроз добре у комаду, и то тако добре, тако безазлене да већ чине глупости. Да би њихову безазленост и „чисто сердце“ што лепше представио, писац их пушта да раде ствари које вређају неприличношћу или постају потпуно комичне колико су извештачене. На пример, путују отац и син пешке, па син, да би помогао оцу и показао своју оданост према њему, моли га и преклиње: „допустите ми да вас бар јошч једно по миље на леђи носити могу“, а отац, здрав старац и добар пешак, брише сузе и грли евог тако доброг сина (1, 1). Код њега је лепа једна жена, тако анђелски добра да једнако кити и глади једну лепу девојку која јој за час може постати супарница (Х, 4). Или девојка која је суште „пјеломудрије“, пушта да је неко љуби и „прикључи јако к себи“, и то јој није ништа (1, 6). Један врло смерни и пун врлина дворанин загрли „преко леђа“ цара руског и титулише га са „Петре мој“ (1ПШ, 5); његова тако исто смерна жена тако исто, кад год хоће, хвата цара „охотно“ за руку (У, 1). Један бедни учитељ из провинције, кад му се нуди прилика да остане на цареву двору и ту да дотраје своје старе дане, пита се у својој огромној честитости: „а би ли то... моја духа независимост могла мени дозволити“ > (ТУ, 4); кад се с царем састане, он му држи „предику“ како треба владати, и пореди свој