Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 223

ворити о њихову ношењу крста по мојем личном виђењу, во по причању онијех, који су сами ишли за крстима.

Доњокрајци су дизали крсте од своје од старине парохијалне Влашке цркве. Ово је најстарија црква на Цетињу. Реченога дана звоњавом црквенијех звона народу је дават знак, да се из свијех села доњокрајских окупља код цркве ради ношења крста.

Кррет, барјак и иконе — црквена знамења — посила су браства по договору редом, „да не буде коме криво“.

Велики крст, барјак и веће иконе, тежа, важнија и скупоцјенија знамења давата су, да их носе јачи и снажнији људи и момци, да не би било какве штете.

У цркви се најпре свршавало односно молепствије. Онда се пред црквом уређивало, како ће ићи за крстима: по двоје и двоје једно за другијема и узимају знамења.

Сви крстоноше иду цијелијем путем за крстима пјешице.

Напријед иде онај с крстом, на мотки повисоко подигнутим. За њим — ако има школске дјеце — иду напријед мушка по двоје и двоје у реду, па онда женска. Са школском дјецом, (или ако ове нема, онда сама) иду и дједа, која не полазе школу. да дјецом иде онај, који носи барјак. За барјаком иду „ђаци“, који нијесу ишли у школу (пјевци). За њима један носи позлаћено еванђелије, а други „требник“. За овијема у одежде обучени поп, који носи у десној руци кадноницу, а у лијевој крст. За попом иду познатији и гласнији људи и пајстарији главари, као и знаменитије јабанџије или главари — ако их има, — све старији први, а млађи за њима.

да мушкијема иду жене такође по старости, (а имају предност и по мужсвљевим или родбинским звањима напријед старије, исто по двије и двије у реду, па онда млађе за њима.