Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 229

које су им давале „бир“: награде за њихово вршење свјештеничке дужности.

Пролазу крстоноша уз пут примицала би се дјеца, бабе и дједови, који нијесу кадри ићи за крстима, тако и дјевојке, свечано обучене, али којијема обичај не би давао, да иду за крстима.

Послије пошљедњег рата носили су Доњокрајци крсте само 1890. године,

Племе Бајице Плато) носили су крсте сваке године на Спасов-дан.

Они су дизали крсте од њихове парохијалне цркве св. Јована, па су од цркве ишли путом, куда су ишли доњокрајски крстоноше између бајичких баштина, па онда путем испод Доњег Краја; почијевали су на Сјенокосе под Почеке и под Иванишевиће, а отоле ишли к Влашкој цркви. Око цркве би обишли трипут крстима, а онда починули. Овдје су Доњокрајци Бајицама приређивали братски обилату трпезу.

Наравна, ствар, да су обреди и обичаји на мјесту свакога почивалишта као и код доњокрајских крстоноша,

Од Влашке цркве продужавали су крстоноше пут, куда и Доњокрајци, па се испод Хумаца враћали К својој цркви ев. Јована, гдје ву почијевали с кретима, а онда је настављано опште пјевање, играње и весеље до ноћи: Послије пошљедњег рата 1875—8 и Бајице су само једанпут носили крсте, а то је на Спасов-дан 1890.

У народу се вели:

—" Откад се престаше крсти носити. отада су све "неродније године. —

1886. године био сам за крстима о Тројичину-дне на Цеклину у Ријечкој нахији.

Ту сам видио, да су иноплеменика. почастили и тијем што су му дали да носи барјак пред крстима.