Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 285

Е југу; прешли преко Ждриочица и дошли до „убла“ — „мртве“ воде — Локве. И ту је извршено уобичајено мољење, очитано евангелије п „закршћена водица“ а за тијем су пошли сјеверно, па сјеверо-источно, докле су се повратили к цркви, гдје су починули с крстима и оставили их.

Свјештеници и ђаци пјевали су наизмјенице тропар тројичински, а народ:

— Крсте носе, Бога моле:

Подај Господе! Подај Господе !

Ту иђаху за крстима и дјевојке.

Пошто су починули и оставили крсте и остала знамења у цркву, мјештани почеше разводити понекојег главара, кума, пријатеља и познаника на ручак; иначе одаљи крстоноше донијели су у торбама јела и смока, засјела по неколицина познаника заједно на равнини по авлији около цркве, извадио из торбе сваки донесено јело, да заједнички ручају.

Одмах послије ручка на равнини близу цркве започело је оро и коло, а доцније су отишли исерај цркве у Доње поље код ханова, гдје су се искупили и остали крстоноше, а придошло је и још народа, те су наставили игре и пјевања до испред самога мрака.

Овдје је ред проговорити коју више о крајинскоме крету и његову изношењу сваке године на врх Румије.

Румија је планина више града Бара. С њезина врха диван је поглед ла све стране, а може се виђети:') велики дио Црне Горе, „Барско Приморје и море до Италије, и сав источни крај српских земаља до Драча, па чак у јесењим данима и острво КрФ.“

Код муслимана и католика у барској Крајини постоји предање и тврдо вјеровање,“) да је на врху Румије

1) Џоп Милош Велимировић, „Дело“ од 1894. свеска за септембар, страна 445. 2) Поп Милош на истом мјесту.