Godišnjica Nikole Čupića

НОШЕЊЕ КРСТА 241

истога четири јеванђелиста, поред којих се види по једна гранчица цвијећа између Христа и јеванђелиста.

Осим тога и он говори, да сваке године о Тројичину-дне обичавају Турци, латини и православни носити тај крст на Румију, гдје се с највећом свечаношћу с њиме закрсти водица, која се с великом побожношћу пије као лековита од сваке немоћи тјелесне и душевне. И да је крст најприје припадао Крајињанима, који су онда били православне вјере, те су га послали у Млетке, да се у сребро „окује“. Крст је више година остао у Млетцима, док је окован у сребро, а за то вријеме су Крајињани прешли на ислам, те доцније Мркојевићи православне вјере пошљу у Млетке новце и откупе крст. Послије тога су и Мркојевићи прешли на ислам, али су крст задржали код себе, па га сваке године с православнијема носе на Румију и у њега „као у највећу светињу наду полажу.“ Ваљда на основу наведенога Радичевић каже „мрковски“, а ја држим, да би правилније било рећи мркојевићки, кад му већ даје име по Мркојевићима. Приђе су настојавали „Крајињани Турци и латини с ону страну Румије,“ да га приликом свечаности о Тројичину-дне насилно отму Микулићима. И Радичевић пише, да је то онај крст, којега је послао Владислав Владимиру, те „га вјероломно на вратима цркве 27. маја 1015. године обезглавио,“ али „оваква народна предања о овоме врло значајноме крсту Мрковскоме ни су чим се по изгледу или натпису потврдити не могу.“

А поп Милош Велимировић') пише, да црква манастира крајинског „спада у веће грађевине свога времена“, да су јој зидови до крова још здрави, али да крова „немаше“ ; да је мјесто, на коме је манастир, доста пространо — пољана у Крајини највећа; да су зидови

г) „Дело“, свеска за септембар, 1894.

ГОДИШЊИЦА ХХТУ 16