Godišnjica Nikole Čupića

ИЗ ПРЕСПЕ 249

Како је пак варошица Ресен најбогатија у производњи земљаннх судова, те снабдева све околне вароши: Битољ, Охрид, Стругу итд., то ћемо се задржати на њој и описати овај обичај.

Израђују се до душе земљани судови и по осталим варошима, али су ови својом Финоћом знатно измакли, јер је така земља од које се праве: док су они храпави и незграпни ови су глатки и лаки, а воду држе сасвим чисту. дато на свакој пијаци ресенски судови имају првенство.

Народ верује да све, што се за душу даје, иде мртвим душама, на онај свет; свећа што на гробу сагори иде тамо и осветљава мрачан простор по коме душе лутају и лутаће до страшнога суда, када ће се праведни пустити у осветљени рај. Ко никог нема на овом свету да му „за душу“ да, или пак има, али га заборави, он, јадан и жалостан, гладује и плаче, а приморан је да од других отима, те ако је грешан, пада у још већи грех, ако ли праведан, мора се огрешити.

Мртве душе дакле једу и пију, па за то им ваља давати даћу, а сваке године о Духовима земљани крчаг пун воде.

На две или три недеље пре празника, жене из околних села стану долазити у гомилама већим но обично, да купе крчаге. Има их које преко целе године не иду из села, и једино их ово нагони да виде варош, некима врло далеку.

Неколико домаћица натоваре магарца или мазгу сеоским производима, па се, у друштву, упуте у Ресен. Пошто еспап продаду, свака купи онолико крчага, колико има из своје породице помрлих чланова; опет натоваре живинче, па се врате у село.

У очи Духова купују крчаге и варошанке.

Крчази што се за то купују, не смеју хватати више од две оке воде, јер су незграпнији, него почев од две оке па на ниже.