Godišnjica Nikole Čupića

из ПРЕСПЕ 263

Они су „отворени“ само у размаку од Великог Четвртка до Вазнесења. Сваки кладенац има одређен дан кад ваља да се човек из њега умије, као што смо горе напоменули. У те се дане и „самовиле“ купају, па сен на људе смилују, те им не бране да захвате са њихова извора.

Вода с вилинских кладенаца, само ако је по вољи „самовилама“, може излечити сваку болест: главобољу, вртоглавицу, красте, бол у очима и улима, узетост итд.

Ако се онај, који се умије, излечи, значи да су се виле одљутиле; ако ли не, онда је знак да су још љуте на њега, те настаје бајање, да би се тиме умилостивиле и болест дигле.

Болесник се сећа на ком је месту мокрио или спавао. Па ако је оно сумњиво, како смо горе рекли: испод грма, близу шибља или купина, на раскрсници или испод стрехе итд. он иде тамо „у глуво доба“ ноћи, па три пута изговори ове речи: „Беле румене! што сте узеле, оставите ; што сте оставиле, носите ! Да сте беле, румене :“

То значи да му оставе здравље, а носе болест. А оно „беле румене“, то су речи које вилама годе.

После сваког пак изговарања горњих речи, болесник попрска место смесом од меда и млека, што је још код куће спремио, па са собом понео у шољи. То да би виле ублажиле свој гнев, као мед и млеко.

Ако пак ни то не помогне, онда значи да су то туђе виле: јеврејске, католичке, турске или арапске, па неће лако да врате здравље Србину.

За све време од Великог Четвртка па до Спасова дне, а у речене дане, пуно је људи и жена који путују по неколико сати, док не допру до појединих извора. Они су натоварени торбама у којима су стакла да би у њима болеснику однели воде.